Humanizam i renesansa

Stojim danas u Maxi-ju, koji se nalazi u neposrednoj blizini srednje škole, za vreme velikog odmora i posmatram srednjoškolce koji se provlače uskim redovima. Neverovatna stvar kod prisutnosti je što primetite sve i onda to potakne u vama misaone procese, kao što se meni danas dogodilo... Mladi par. Ona, slika i prilika trendova, majica tik ispod grudi (dugih rukava) i trenerka koja ističe zadnjicu, šminka korespondira. On, u sportskoj kombinaciji, ide za njom i hvata je za zadnjicu, propraćen njenim kikotanjem... I nemojte sada da pomislite da osuđujem. Samo opisujem viđeno, ne sudim. Reklo bi se: "Mladi se vole, lepo je to"... Ali da li je to ljubav? Zašto ljubav brkamo sa požudom, zašto je poistovećujemo sa seksom? Zašto ne učimo devojčice i dečake od najranijih dana da hvatanje za zadnjicu u javnosti nije izjava ljubavi nego neki sasvim drugi signal... Izvor: halayalex - Freepik Sa jedne strane imamo sve glasnije žene (i ženske pokrete) koje se, sa punim pravom, bune protiv nasilja, protiv seksualne eksploatacije, ucena itd. A sa druge strane imamo medije, modu, muzičku i filmsku industriju koje nameću sasvim druge vrednosti. Borimo se vekovima sa simptomima a nikako da spoznamo uzrok tj spoznajemo ga, ali smo zavisni od njega, pa ga tolerišemo. Lakše je da se borimo sa simptomima nego da menjamo navike zar ne?Kroz medije, filmove, serije, marketing itd. se ljubav godinama poistovećuje sa nagonima - bilo da se aludira na seks ili na hranu. Kroz serije i filmove devedesetih i osamdesetih su plasirali ideju "opasnih momaka" na koje su se svi "ložili". Jer opasan momak donosi adrenalin, uzbuđenje... Biti "opasan" je bilo "seksi" a onda poistoveitš seks sa ljubavlju i eto ti gde je došlo do greške u proračunima. A pitamo se sada, dvadeset i trideset godina kasnije kako je nasilje u porastu (i femicid).…

Inspirisana razgovorima koje sam vodila ovih dana sa nekim majkama koje su rešene da razvijaju “posao od kuće”, odlučila sam se da sročim ovaj tekst namenjen autorskim pravima i, generalno, umetničkom stvaralaštvu, jer sam došla do uvida da se prečesto odričemo svojih reči i dela u zamenu za neki sitniš i tako dolazimo do pogrešnog zaključka da je “pametan ućutao” dok u javnosti imamo sve više “čavki koje se kite tuđim perjem”.

Želja da kupujemo i da posedujemo lepe stvari je prisutna u svakom čoveku (posebno ženi). Srećni smo kada kupimo sebi ono što smo dugo želeli, ali ta sreća traje kratko. Znatno kraće nego što je trajala želja da tu stvar posedujemo. Veoma brzo to ushićenje iščili i već svoj fokus prebacujemo na nešto drugo što bi mogli da kupimo da nas usreći... I tako hranimo minusni sistem vrednosti.

Svaki dan slušamo i čitamo o borbi za neka prava, za slobode, za izbore… Skupljamo potpise, dajemo glasove, protestujemo, patroliramo, paradiramo… I dok mi tako pravimo buku, šta se dešava sa onima kojima buka smeta? Šta je sa onima koji češće koriste pogled nego reči? Da li svet ikada zastane da uhvati taj pogled?

 "Budi promena koju želiš da vidiš u svetu" Mahatma Gandi