Stojim danas u Maxi-ju, koji se nalazi u neposrednoj blizini srednje škole, za vreme velikog odmora i posmatram srednjoškolce koji se provlače uskim redovima. Neverovatna stvar kod prisutnosti je što primetite sve i onda to potakne u vama misaone procese, kao što se meni danas dogodilo… Mladi par. Ona, slika i prilika trendova, majica tik ispod grudi (dugih rukava) i trenerka koja ističe zadnjicu, šminka korespondira. On, u sportskoj kombinaciji, ide za njom i hvata je za zadnjicu, propraćen njenim kikotanjem…
I nemojte sada da pomislite da osuđujem. Samo opisujem viđeno, ne sudim. Reklo bi se: “Mladi se vole, lepo je to”… Ali da li je to ljubav? Zašto ljubav brkamo sa požudom, zašto je poistovećujemo sa seksom? Zašto ne učimo devojčice i dečake od najranijih dana da hvatanje za zadnjicu u javnosti nije izjava ljubavi nego neki sasvim drugi signal…
Sa jedne strane imamo sve glasnije žene (i ženske pokrete) koje se, sa punim pravom, bune protiv nasilja, protiv seksualne eksploatacije, ucena itd. A sa druge strane imamo medije, modu, muzičku i filmsku industriju koje nameću sasvim druge vrednosti.
Borimo se vekovima sa simptomima a nikako da spoznamo uzrok tj spoznajemo ga, ali smo zavisni od njega, pa ga tolerišemo. Lakše je da se borimo sa simptomima nego da menjamo navike zar ne?
Kroz medije, filmove, serije, marketing itd. se ljubav godinama poistovećuje sa nagonima – bilo da se aludira na seks ili na hranu. Kroz serije i filmove devedesetih i osamdesetih su plasirali ideju “opasnih momaka” na koje su se svi “ložili”. Jer opasan momak donosi adrenalin, uzbuđenje… Biti “opasan” je bilo “seksi” a onda poistoveitš seks sa ljubavlju i eto ti gde je došlo do greške u proračunima.
A pitamo se sada, dvadeset i trideset godina kasnije kako je nasilje u porastu (i femicid). Eto kako… Opasni momci su našli devojke, odrasli su. Više nisu imali spoljašnji priliv adrenalina i drame pa su počeli da ga traže unutra, u krugovima porodice.
Danas žanjemo ono što je u našu podsvest posađeno pre 30 godina i ako želimo da menjamo sliku, treba da se zapitamo šta je to što danas sejemo.
Slika preuzeta sa: Weheartit.com
Mislite li da nema istine u ovome što pišem? Setite se samo da je roman “50 nijansi sive” postao bestseller i da je film takođe doživeo ogromnu slavu. Milioni žena uzdisali su na multimilionera koji je u suštini posesivni sociopata i nasilnik. I to vam je način na koji se glorifikuje nasilje.
Da je u pitanju bio sredovečni muškarac sa prosečnom platom koji ima sobu za mučenje i ponaša se onako kako se ponašao Kristijan iz pomenutog romana, on bi bio proglašen nasilnikom. Ali kada se takav scenario plasira kroz Holivudski glamur – onda dobijamo milione žena koje fantaziraju za jednim takvim “Kristijanom” u svom životu… A onda da se vratimo na zakone “kako zračiš tako privlačiš” i eto nam “50 nijansi sive” širom društva, samo je razlika u tome što u tom sivilu nema multimilionera pa nije ni malo glamurozno kada se slična priča pojavi u novinama.
Sa druge strane, dečacima i momcima devedesetih, se takođe plasirao sadržaj da su opasni momci kul a opasnim ih čini statistika posećenosti ženskih postelja.. Što više (“napucanih”) žena, što bolja kola i naravno keš, keš, keš… Ljubav su dijamanti i brilijanti i ako “imaju herca pokloniće bunde od nerca” , zgrabiće je za kosu i “pobiće se sa svakim koji je pogleda”…
Negde su i ti dečaci i momci u odrastanju dobili ideju da je nasilje ok, ako imaš novac da ga priuštiš. Da je ok da se služi telom svoje devojke ili žene, kad hoće i gde hoće, ukoliko joj je priuštio bilo šta od gore navedenog. A onda dodajte tome i ekspanziju porno industrije koja se izlila čak i na jutarnji program… I shvatamo da, dok su devojke “programirane” da uzdišu za “dominantnim, moćnim i posesivnim muškarcima”, momci su programirani da žude za “porno divama” , i da ljubav izražavaju poklonima i hvatanjem za d*pe.
Kakve ideje dobija tek današnja omladina o ljubavi? Šta je za njih ljubav? Kako se ona izražava? Lajkovima, tagovima? A kakve tek ideje dobijaju o seksu i od kog doba… I od koga?
Zastanite i zagledajte oko sebe. Skinite slušalice, sklonite ekrane i oslušnite – u prodavnici, autobusu, na pijaci, na ulici… I pokušajte (izazova radi), da zamislite budućnost za 30 godina. Kako vam se čini?
Jel vam se čini da će ova današnja deca, koju pored Holivuda vaspitavaju i društvene mreže, izrasti u ljude koji će bolje od ove generacije znati šta je ljubav? Mislite da će bolje umeti da razlikuju nagone tela od govora duše?
Zapitajte se i promislite dobro šta sejete, ko zaliva to seme i u kakvim uslovima se razvija, da buduće generacije ne bi sedele vezane u korovu.
